Memento

МЕМЕНТО

И, где си? У некој мотелској соби.

Пробудиш се и нађеш се у мотелској соби.

Ево кључа. Као да си први пут овде,

али можда си ту недељу дана,

Три месеца... Тешко је рећи.

Не знам. Непозната соба.

Овај тип...

Већ је ту. -Лени!

Ленард.

Већ сам ти рекао. -Јеси? Ваљда сам заборавио.

Већ сам ти споменуо свој поремећај?

Само сваки пут кад те видим.

Мојим аутом. -Ово јесте твој ауто.

Теби је до игре...

Не ругај се туђој невољи.

Само се забављам.

Подигни стакло.

Разбијено је. -Могу да ти га поправим.

Куда, Шерлоче? -Имам траг о кући.

Који ћеш ђаво тамо? -Позната ти је?

Сјебана зграда. Зашто хоћеш тамо?

Не сећам се.

Изгледа да је неко унутра. -Ово је ту годинама.

Шта причаш? Трагови су стари пар дана.

Трагови? Сад си Покахонтас?

Дај!

Завиримо унутра.

НЕ ВЕРУЈ ЊЕГОВИМ ЛАЖИМА ОН ЈЕ ТАЈ - УБИЈ ГА

Напокон сам га пронашао. Колико дуго тражим?

Јеси ли нашао нешто?

Нисам ни мислио. Хајде, идемо.

Зајеби ово.

Платићеш ми! Молићеш ме за опроштај, па ћеш платити!

Немаш ти појма, наказо!

Тражи опроштај од моје жене пре него што ти проспем мозак!

Ленарде, ти не знаш шта се дешава.

Не знаш ми ни име. -Теди...

Прочитао си са проклете слике!

Не знаш ни ко си ти.

Ленард Шелби из Сан Франциска.

То си био. Не знаш шта си постао!

Лажеш! -Занима те, Лени?

Хајде, пођимо у подрум.

Сиђимо, ти и ја заједно,

па ћеш да видиш ко си заправо.

Непозната соба. Ничега у фиокама.

Али ипак погледаш. Само Библија,

коју, наравно, побожно читам.

Знаш ко си и скоро све о себи,

али за свакодневне ствари белешке су врло корисне.

Исти проблем је имао Семи Џенкис, али није имао систем.

Писао је гомилу бележака, али све би их побркао.

Ако желиш да упали, стварно ти је потребан систем.

ОБРИЈ БУТИНУ

НЕ ВЕРУЈ ЊЕГОВИМ ЛАЖИМА ОН ЈЕ ТАЈ - УБИЈ ГА

Ја сам г. Шелби из 304. -Изволи, Ленарде.

Берт. -Не знам да ли сам те замолио да ми не преспајаш позиве.

Не знаш? -Можда јесам. Не иде ми телефонирање.

Рекао си да волиш да гледаш људе у очи док разговараш.

Не сећаш се? -Па, имам тај поремећај.

Поремећај? -Моје памћење... -Амнезија?

Не, нешто друго. Не памтим на кратке периоде.

Знам ко сам и све о себи,

али од повреде, немам свеже памћење. Све избледи.

Заборавим почетак разговора.

Ни овога се нећу сећати.

Не знам ни да ли смо се већ видели.

Ако ти се учиним чудним или можда грубим...

Већ сам ти рекао ово? -Не бих да те зезам,

али ово је ужасно чудно. Уопште ме се не сећаш?

Стопут смо разговарали. -Сигуран сам.

Чега се последњег сећаш? -Своје жене.

И, како је то?

Као буђење. Као да си се управо пробудио.

Ужас...

Све је то наопако.

Можда знаш шта би хтео следеће,

али немаш појма шта си урадио малопре.

То је управо супротно... -Колико сам дуго овде?

Неколико дана. -И не прослеђујеш ми позиве? -Тако си хтео.

Али овај је изузетак.

Знаш га? -Да, твој пријатељ.

Зашто мислиш да ми је пријатељ?

Видео сам вас заједно. -Није ми пријатељ.

Ако позове или се појави, позови ме у собу.

Зове се Теди? -Да, Теди.

Надам се да ти мој поремећај неће бити проблем.

Све док не заборавиш да платиш рачун.

40...

Овај тип...

Већ је ту.

Лени!

БРИЈАЊЕ - Ако желиш да упали, потребан ти је систем.

Научиш да верујеш свом рукопису.

То ти постане важан део живота.

Пишеш поруке себи,

а важно је и то где их стављаш.

Мораш да имаш јакну с пуно џепова за одређене ствари.

Некако научиш где шта иде и како систем функционише.

И припази на то да оно што ти пишу други

неће имати смисла или ће те завести.

Како неко може да искористи човека у таквом стању?

Ако имаш неки битан податак

записан на телу, не на папиру, то је можда одговор.

То је трајни начин бележења.

Ко је то?

Сети се Семија Џенкиса...

ЧИЊЕНИЦЕ:

Извините, оставили сте ово на столу.

Хвала.

Улица Линколн? -Само право низ Шесту,

на исток кроз цео град. -Записаћу.

Лако је. Само право... -Верујте, морам да запишем.

Конак "Попуст"...

Конак "Попуст"...

Натали...

Мој ауто...

Теди...

ЛЕНАРДУ ОД НАТАЛИ

Џон Едвард Гамел.

Рекао ми је да се зове Теди.

Не веруј његовим лажима...

Господине Гамеле? - Лени ти си?

Џон Гамел? - Лени, Теди овде. Остани тамо.

Добро, чекам.

НАЂИ ГА И УБИЈ

НЕ ВЕРУЈ ТВОЈА СЛАБОСТ

РАЗМИСЛИ О ИЗВОРУ СЕЋАЊЕ ЈЕ ИЗДАЈА

ЧИЊЕНИЦА 1: МУШКАРАЦ ЧИЊЕНИЦА 2: БЕЛАЦ

"Мушкарац, белац."

"Име: Џон."

"Презиме 'Г' као Гамел."

"Дрога..." "Регистарска таблица..."

"СГ137ИУ."

То је он.

Нашао сам те, скоте.

ОН ЈЕ ТАЈ

ЏОН Г. ЈЕ СИЛОВАО И УБИО МОЈУ ЖЕНУ

УБИЈ ГА

Кажете да смо већ причали? Не сећам се. Да, али није амнезија.

Сећам се свега до повреде. Једино немам нова сећања,

па се не сећам ни вас. О чему смо причали?

О Семију Џенкису? Ваљда то причам да би ме људи схватили.

Семијева прича ми помаже да схватим сопствену ситуацију.

Записивао је бескрајну гомилу белешки.

Али све их је побркао.

Ја проблем сећања решавам елегантније.

Дисциплинован сам и организован.

Користим обичај и рутину да учиним живот могућим.

Семи није имао порив, разлог да се потруди. Ја?

Да, ја имам разлог.

"Данас у један се нађи с Натали због обавештења."

"И она је изгубила некога. Помоћи ће ти из сажаљења."

Натали? -Не сећаш ме се.

Требало је да објасним. Имам ту... -Објаснио си, Лени.

Зови ме Ленард. Моја жена ме је звала Лени.

Знам, рекао си. -Сигурно сам рекао колико то мрзим.

Да ли би скинула наочаре? Тешко ми је...

Хвала.

Имаш информацију за мене? -Тако кажу твоје белешке?

Сигурно је тешко живети по жврљотинама на папиру.

Помешаш списак веша с оним за набавку и на крају

имаш доњи веш за доручак. Одатле те језиве тетоваже.

Да, гадно је. Скоро немогуће.

Извини што те се не сећам. Није ништа лично.

Имам информацију за тебе. Дао си ми број регистарских таблица

и моја пријатељица им је ушла у траг.

Погоди чије се име појавило.

Џон Едвард Гамел. Џон Г. -Знаш га?

Не. Али лице на возачкој стварно ми је познато.

Можда је био у бару.

Ево копије возачке и саобраћајне са сликом.

Сигурно то желиш? -Рекао сам ти шта је урадио?

Онда, не питај се. -Ако се и осветиш,

нећеш се сећати. Нећеш ни знати да се то догодило.

Моја жена заслужује освету. Није важно да ли знам за њу.

Моје непамћење не чини моје поступке безначајним.

Свет је овде и кад затвориш очи, зар не?

Можда направим фотографију да се подсетим.

Набавим нову тетоважу.

Причај ми опет о њој.

Зашто? -Зато што волиш да је се сећаш.

Била је прелепа.

Мени је била савршена. -Не...

Немој само да рецитујеш речи.

Затвори очи и сети је се.

Једноставно осетиш детаље.

Делиће које никад ниси слагао у речи.

Осећаш те изузетне тренутке макар и не желиш.

Сложиш их и почнеш да осећаш особу.

Довољно да знамо колико нам недостаје.

И колико мрзимо особу која ју је одузела.

Додала сам адресу унутра.

Можда послужи. Напуштено место ван града.

Један познаник је тамо обављао веће послове.

Изоловано је. -Звучи савршено.

Дугујем ли ти... -Не помажем ти због новца.

Извини. -У реду је. Имаш то стање...

Још си у оном конаку? Соба 304? Остало је код мене.